Žalba kao redovan pravni lek je poseban institut krivičnog procesnog prava koji ima dvostruku funkciju: predstavlja pravo određenih lica da traže preispitivanje sudskih odluka i sredstvo za aktivno sticanje pravnosnažnosti tih odluka. 

 Osnovna osobenost žalbe je da se ulaže protiv nepravnosnažnih sudskih odluka i da ima uvek suspenzivno dejstvo, odnosno da odlaže izvršenje presude.

 Ko ima pravo na žalbu?

 Titulari prava na žalbu su samo određena lica, između kojih postoji razlika koja se ogleda u tome da li im to pravo pripada bezuslovno ili pod određenim uslovima, u karakteru žalbe koju ulažu, kao i u stavu optuženog prema onima koji ulažu žalbu u njegovu korist.

 Pravo da ulože žalbu imaju stranke, branilac, zakonski zastupnik optuženog i oštećeni.
 
 U korist optuženog žalbu mogu izjaviti i njegov bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojilac, usvojenik, brat, sestra, hranilac i lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici. 

 «U korist optuženog» znači da mora postojati pravni interes za izjavljivanje žalbe koji se ogleda u tome da se žalbom presuda napada kako bi ona postala povoljnija za optuženog. Dakle, može se postaviti pitanje postojanja pravnog interesa, odnosno dozvoljenosti žalbe bilo kog od gore navedenih lica u slučaju oslobajuće presude. Mnogi su mišljenja da sama po sebi oslobađajuća presuda ne lišava optuženog prava da uloži žalbu, ali samo ako bi se kao cilj žalbe postavilo to da se optuženi oslobodi po osnovu koji je bolji po njega. Na primer, ako je oslubađajuća presuda doneta zbog zastarelosti krivičnog gonjenja, optuženi bi je svakako mogao napadati ukoliko smatra da nema dokaza da je krivično delo učinio, jer je to za njega svakako povoljniji osnov oslobođenja, u suprotnom uvek bi se postavljalo pitanje da li ga je zaista i učinio.

 Navedena lica kao titulari prava na žalbu istu mogu izjaviti bez posebnog ovlašćenja optuženog, ali to ne mogu učiniti protiv njegove volje, izuzev ako je osuđen na kaznu zatvora od trideset do četrdeset godina. 

 Međutim, kao zanimljiva može se pojaviti situacija da je odbrana optuženog u toku glavnog pretresa suprotna žalbenim navodima njegovog branioca, u kom slučaju taj deo žalbe morao bi se tretirati kao deo koji je izjavljen protiv volje optuženog.

 Javni tužilac može izjaviti žalbu kako na štetu tako i u korist optuženog. On ima najpotpunije pravo na žalbu s obzirom da je i zaštitinik zakonitosti. Ono što je zanimljivo, javni tužilac ne može izjaviti žalbu na odluku o imovinsopravnom zahtevu jer nema ovlašćenje da taj interes zastupa u toku postupka i na glavnom pretresu, te ga ne može zastupati ni u žalbenom postupku. Međutim, postoje mišljenja koja zastupaju tezu da bi se ova odluka mogla napasti posrdno od strane javnog tužioca tako što bi kao osnov pobijanja bila isticana bitna povreda odredaba krivičnog postupka koja bi se ogledala u tome da uopšte nije doneta odluka o imovinskopravnom zahtevu ili da je izrečeno upućivanje na parnicu iako su bili ispunjeni uslovi za odluku u meritumu.

 Ko ima ograničeno pravo na žalbu?

 Ograničeno pravo na ulaganje žalbe ima oštećeni i lice čiji je predmet oduzet presudom, odnosno lice od koga je oduzeta imovinska korist pribavljena krivičnim delom.

 Ovo pravo imaju krivičnoprocesni subjekti kojima pravo na žalbu pripada pod izvesnim ograničenjima koja se mogu odnositi na određene uslove ili na obim njihovog ovlašćenja.

 Oštećeni po pravilu žalbu izjavljuje samo zbog odluke o troškovma krivičnog postupka, ali samo izuzetno on može izjaviti žalbu zbog svih osnova iz kojih se presuda može pobijati, ali samo onda ako je javni tužilac preuzeo gonjenje od njega kao tužioca (redovni postupak), ili u slučaju da je na glavnom pretresu zastupao predlog državnog tužioca, koji uredno pozvan nije došao na glavni pretres.

 Odricanje i odustanak od žalbe

 Osnovna razlika između ova dva instituta raspolaganja pravo na žalbu je u tome što se odricanje odnosi na samo pravo ulaganja žalbe, a odustanak na već izjavljenu žalbu.

 Da bi ova dva instituta imali pravno dejstvo, potrebno je da budu saopšteni pod određenim uslovima, koji se opet razlikuju kod pojedinih krivičnoprocesnih subjekata.

 Tužilac i oštećeni mogu da se odreknu od prava na žalbu počev od objavljivanja presude do isteka roka za izjavu žalbe.

 Optuženi može da se odrekne prava na žalbu samo pošto mu je presuda dostavljena. Pre toga, optuženi se može odreći prava na žalbu ako su se tužilac i oštećeni, kad ima pravo da izjavi žalbu zbog svih osnova, odrekli prava na žalbu, osim ako bi otpuženi po presudi imao da izdržava kaznu zatvora.

 Što se tiše odustanka od žalbe, svi subjekti koji se mogu odreći prava na žalbu mogu od iste i odustati, a za sve njih važi isti rok za odustanak, a to je do donošenje odluke drugostepenog suda po žalbi.  

 U svim ovim slučajevima postoji ograničenje koje se ogleda u tome da se optuženi ne može odreći prava na žalbu niti odustati od već izjavljene žalbe ako mu je izrečena kaza zatvora od trideset do četrdeset godina.

  Odricanje ili odustanak od žalbe ogleda se i u tome da se učinjeno ne može opozvati. To važi za sve subjekte.
 Rok za žalbu

 U redovnom postupku rok za žalbu je 15 dana od dana dostavljanja prepisa prvostepene presude, dok je u skraćenom postupku taj rok 8 dana. Rok važi kako za samog optuženog, tako i za bračnog druga i druge. U slučaju materijalne ispravke presude, rok za žalbu teče od dana dostavljanja ispravljenog prepisa presude.

 Sadržaj žalbe

 Prema ZKP-u, žalba treba da sadrži:
 -označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba;
 -osnov za pobijanje presude;
 -obrazloženje žalbe;
 -predlog da se pobijana presuda potupuno ili delimično ukine ili preinači;
 -na kraju, potpis lica koje izjavljuje žalbu.

 U slučaju nepotpune žalbe, odluka prvostepenog, ali i drugostepni suda zavisi od toga ko je izjavio žalbu.

 Tako, ako je žalbu izjavio optuženi ili drugo lice iz čl.364.st.2. ZKP, a optuženi nema branioca, ili ako je žalbu izjavio oštećeni, oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac koji nema punomoćnika, a žalba nije sastavljena u skladu sa zakonikom, prvostepeni sud će pozvati žalioca da u određenom roku dopuni žalbu pismenim podneskom ili na zapisniku kod tog suda. Ukoliko se žalilac ovom pozivu ne odazove, sud će odbaciti žalbu koja ne sadrži obrazloženje presude i potpis lica koje je izjavilo žalbu, a žalbu koja ne sadrži označenje presude protiv koje se izjavljuje odbaciće samo pod uslovom da se ne može utvrditi na koju se presudu odnosi. Dakle, žalbu izjavljenu u korist optuženog sud će dostaviti drugostepenom sudu ako se može utvrditi na koju se presudu odnosi, a odbaciće je ako se to ne može utvrditi.

 U slučaju da je žalbu izjavio oštećeni, oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac koji ima punomoćnika ili državni tužilac, a žalba ne sadrži osnov za pobijanje presude, obrazloženje presude niti potpis ili ako žalba ne sadrži označenje presude protiv koje se izjavljuje, a ne može se utvrditi na koju se prsudu odnosi, sud će žalbu odbaciti.

 Ono što je zanimljivo, žalbu sa ovim nedostacima izjavljenu u korist optuženog koji ima branioca sud će dostaviti drugostepenom sudu ako se može utvrditi na koju se presudu odnosi, a odbaciće je ako se to ne može utvrditi, te je i u ovom slučaju optuženi i te kako povlašćen u odnosu na ostale žalioce.

 Osnovi zbog kojih se presuda može pobijati žalbom

 Presuda se može pobijati:

 -zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka;
 -zbog povrede krivičnog zakona;
 -zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja;
 -zbog odluke o krivičnim sankcijama, oduzimanju imovinske koristi, troškovima krivičnog postupka š imovinskopravnim zahtevima.
 Svi nedostaci koje jedna presuda može da sadrži obuhvaćeni su gore nabrojanim osnovima pobijanja. To mogu biti nedostaci u postupanju koji prema Zakoniku moraju biti bitni, pri čemu imamo apsolutne kod kojih postoji neoboriva pretpostavka da su uticali na presudu i zbog toga za posledicu imaju obavezno ukidanje presude, ili relativne koji dovode do ukidanja presude ukoliko se dokaže da su bili ili mogli biti od uticaja na zakonito i pravilno donošenje presude. Takođe, navedenim osnovima obuhvaćene su i greške u suđenju, koje se mogu sastojati u pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog pogrešnog tumačenja ili razumevanja ili pogrešnog podvođenj. Pored navedenog, javljaju se greške i u utvrđivanju činjeničnog stanja, kao i u zakonitoj ali nepravilnoj primeni krivične sankcije.

Pošto nema potrebe da na ovom mestu pojedinačno nabrajamo sve bitne povrede odredaba krivičnog postupka koje su uglavnom svima jasne, a nema ni potrebe da razložimo i sve ostale osnove pobijanja prvostepene krivične presude, smatram da ipak postoji potreba da se više pozabavimo čl.368.st.1.tač.11. ZKP koji je najčešći osnov pobijanja presude, ali ujedno i najnejasniji kod mnogih koji taj osnov koriste u svojim žalbama.

Navedenim članom propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji, između ostalog:

-ako je izreka presude nerazumljiva, protivrečna sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama ili su ti razlozi potpuno nejasni ili u znatnoj meri protivrečni, ili ako o odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih ispava ili zapisnika.

Kako se iz Zakonika može videti, svi ostali osnovi pobijanja su manje više sasvim jasni, međutim ovaj osnov pobijanja koji se ceni kao bitna povreda odredaba krivičnog postupka se po iskustvu mnogih i nakon više čitanja teško može ponoviti, a kamoli u potpunosti razumeti.

 Mislim da je ključan pojam za razumevanje ove vrste bitne povreda krivičnog postupka razlog odnosno razlog o odlučnim činjenicama.

 Kod svake presude, u razlozima se mora utvrditi činjenično stanje i moraju pružiti razlozi za utvrđeno činjenično stanje. Za sve presude je važno obrazloženje činjeničnog stanja koje se sastoji u izlaganju rezultata dokaznog postupka u najbitnijem, uvek vezano za odučne činjenice koje treba dokazati i sa jednovremenom ocenom uspelosti tog dokazivanja prema nalazu suda, u navođenju zbog čega neke činjenice uzima kao dokazane ili nedokazane. Dakle, potrebno je za svaki dokaz dati razlog zašto ga sud tako ocenjuje. 

 Nije dovoljno samo prepričati tok dokaznog postupka, što bi bila prosta reprodukcija izvedenih dokaza, niti je dovoljno samo izneti činjenično stanje kako ga sud smatra utvrđenim, već je potrebno navesti sadržajne rezultate tih dokaza i njihovu ocenu. Razloge treba svesti na izlaganje u najbitnijem onih dokaznih rezultata koji se odnose na odlučne činjenice. U razlozima se vrši analiza izvedenih dokaza i daju se određeni rezultati analize, i na dovoljan i jasan način se prikazuje veza između pojedinih dokaznih rezultata i ocene dokazanosti, odnosnio nedokazanosti pojedinih činjenica.

 Postojanje obrazloženja, odnosno razloga o odlučnim činjenicama važno je zbog ocene dokaza po slobodnom uverenju, diskreciji suda, koju slobodu sud mora da obrazloži zaključcima koje sam izvodi iz sprovedenih dokaza, na osnovu svog iskustva, logike, psihologije i naučnih saznanja u toj oblasti, izlaganjem logičkog procesa kojim se došlo do ubeđenja. Sud svoje razloge ne može da zameni razlozima lica koja nisu sudije.

 Da zaključimo, sud će određeno i potpuno izneti koje činjenice i iz kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane, dajući pri tom naročito ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine predloge stranaka, iz kojih razloga je odlučio da se ne sasluša neposredno svedok ili veštak čiji je iskaz, odnosno pisani nalaz i mišljenje pročitan bez saglasnosti stranaka, kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li postoji krivično delo i krivica optuženog i pri primenjivanju određenih odredaba zakona na optuženog i njegovo delo.

 Brojni su primeri grešaka suda koji se mogu podvesti pod navedene bitne povrede odredaba krivčnog postupka. Većinu njih je do sada izgradila sudska praksa i pravna nauka, pa se kao neki primeri mogu navesti:

Izreka presude je nerazumljiva:
-ako u izreci presude kojom su više saizvršioca oglašeni krivim nisu označene radnje izvršenja svakog od njih posebno, ili ako u izreci presude kojom se optuženi oglašava krivim za krivično delo izdavanje čeka bez pokrića nisu navedeni brojevi čekova bez pokrića, a u slučaju kvalifikovanog oblika i pojedinačni iznosi na koje ti čekovi glase, itd.

Izreka je protivrečna sama sa sobom ili sa razlozima presude:
-ako se optuženi prema dispozitivu presude oslobađa po jednom osnovu, a u obrazloženju se navodi drugi osnov, ili ako sud u izreci da opis dela iz optužnice koji sadrži elemente teške krađe, a delo kvalifikuje kao krivčno delo obične krađe, a u obrazloženju navodi da elementi teške krađe nisu dokazani, itd.

Presuda nema razloga:
-ako sadrži izlaganje procesnog materijala bez ikakve ocene i zaključivanja.

Presuda nema razloga o odlučnim činjenicama:
 -ako sud ne navede razloge zbog kojih usvaja odbranu iznesenu na glavnom pretresu, suprotno od one date u prethodnom postupku; ako se sud samo pozvao na iskaze svedoka, a nije naveo i ocenio sadržinu tih iskaza, ako presuda u odnosu na izreku o uslovnoj osudi nema razloga ili ako se u presudi navede da je optuženi postupao iz nehata, a ne navedeu su radnje i okolnosti iz kojih bi se mogao izvesti takav zaključak, itd.


 Razlozi presude su potpuno nejasni ili u znatnoj meri protivrečni:
 -stranke nemaju jasnu predstavu o bitnoj sadržini odluke suda.

 Znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika:
 -ako se u obrazloženju presude nalaz veštaka drugačije interpretira neko što je stvarno dat na glavnom pretresu, ili ako se u obrazloženju odluke o kazni navodi da optiženi nije osuđivan, a u izveštaju iz kaznene evidencije stoji da je više puta osuđivan, i dr.

 Na kraju, treba naglasiti da je smisao žalbe ostvarenje višestepenosti sudstva, odnosno jednog od osnovnih načela nezavisnosti sudstva i vladavine prava. Ako je jedno lice nezadovoljno prvostepenom presudom, ima parvo da ista bude preispitana pred drugostepenim sudom, to čini tako što izjavi žalbu, na koji način mogu da se isprave eventualne greške učinjene u toku prvostepenog postupka ili da se prvostepena presuda potvrdi i na taj način otkolone sve sumnje u pravilan rad i zaključivanje prvostepenog organa.