Upravo je u toku novi konkurs za izbor zamenika javnih tužilaca u Republici Srbiji, koji je objavljen u „Službenom glasniku“ br.28/2010 od 30.04.2010.godine. Raspisan je za ukupno 82 mesta zamenika javnog tužioca, od čega 61 mesto u tužilaštvima opšte nadležnosti (Republičkom, svim Apelacionim, u 9 Viših i 17 Osnovnih javnih tužilaštava) kao i 20 zamenika u Tužilaštvu za organizovani kriminal i 1 mesto u Tužilaštvu za ratne zločine.

     Osim mesta koja su ostala nepopunjena tokom Reforme pravosuđa, Konkurs obuhvata i nov broj zamenika javnih tužilaca u tužilaštvima u kojima je proširena sistematizacija Odlukom o izmeni odluke o broju zamenika javnih tužilaca Državnog veća tužilaca broj: 112-01-92/2010-01 od 14.04.2010.godine koja je objavljena u „Službenom glasniku“ br.24/2010 od 16.04.2010.godine.Tih novih mesta je ukupno 38 i to: 2 u Apelacionom u Beogradu, 1 u Apelacionom u Novom Sadu; u Višim javnim tužilaštvima: u Beogradu – 2, Vranju – 1, Nišu – 1, Pančevu – 1, Sremskoj Mitrovici – 2 i Šapcu – 2; u Osnovnim javnim tužilaštvima ukupno 23.
 

      Zamenike javnih tužilaca, u načelu bira Državno veće tužilaca, osim kada se radi o prvom izboru, kada zamenika bira Narodna skupština Republike Srbije, ali na predlog Državnog veća.

      Funkcija zamenika javnog tužioca je stalna – zamenik koga izabere Državno veće trajno obavlja funkciju. Kod prvog izbora, koji dakle vrši Narodna skupština, zamenik se bira na period od tri godine.

      Što se opštih uslova za izbor tiče, oni su identični kao i za sve zaposlene u državnim organima, uz završen pravni fakultet, položen pravosudni ispit i dostojnost za funkciju javnog tužioca.Posebni se pak uslovi odnose na potrebnu dužinu radnog iskustva u pravnoj struci nakon položenog pravosudnog ispita za posebne vrste tužilaštava opšte nadležnosti: tri godine za zamenika osnovnog, šest godina za zamenika višeg, osam godina za zamenika apelacionog i zamenika javnog tužioca posebne nadležnosti te jedanaest godina za zamenika Republičkog javnog tužioca.

     Zakonom je propisan i postupak za izbor, te je predviđeno da po zatvaranju konkursa, Državno veće tužilaca najpre od „organa i organizacija“ u kojima je kandidat radio u pravnoj struci pribavlja podatke i mišljenja o stručosti, osposobljenosti u radu i dostojnosti kandidata, a nakon toga može i (ali ne i: mora) obaviti razgovor sa prijavljenim kandidatom.

     Pri predlaganju i izboru kandidata Državno veće uzima u obzir: stručnost, osposobljenost i dostojnost kandidata prema unapred propisanim sopstvenim kriterijumima sadržanim u Pravilniku o kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata za nosioca javnotužilačke funkcije objavljenom u „Službenom glasniku“ br.55/09.
Načelno je zabranjena diskriminacija ali Državno veća mora da vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, zastupljenosti nacionalnih manjina pa s tim u vezi i o poznavanju jezika u službenoj upotrebi u sudu.
 

     Kod ovog konkursa – izbora zamenika javnih tužilaca, koji dakle nije opšti izbor ili reizbor u reformi pravosudja, zanimaju nas glave I, V, VI i VIII Pravilnika jer se ostale odnose na kandidate koji su u vreme konstituisanja Državnog veća već bili nosioci javnotužilačke funkcije. S obzirom da je malo verovatno da će novoizabrani javni tužioci i zamenici (jer su stupili na nove dužnosti pre svega 5 meseci) sada ponovo konkurisati za niže ili više pozicije, glave koje se na njih odnose sad nas ne zanimaju. Naravno ima i onih koji su već ocenjeni kao nestručni, neosposobljeni ili nedostojni – koji prilikom reforme nisu reizabrani i na njih se mogu odnositi i ostale glave Pravilnika ali, sva je prilika da oni neće biti na taj način ocenjivani, jer to već jednom jesu pa „nisu zadovoljili“.

     Dakle, osnovni kriterijumi za izbor zamenika javnih tužilaca, jesu:

     - stručnost,
     - osposobljenost i
     - dostojnost.

     Stručnost u Pravilniku nije definisana već se utvrđuje opisno - na osnovu opšteg stručnog znanja i posedovanja posebnih znanja koja su od značaja.Pravilnikom nije utvrđen način na koji se vrši ocenjivanje kroz ovaj kriterijum, a to svakako mogu biti: dužina studiranja, prosečna ocena na studijama, akademsko zvanje ali i razna praktična znanja, koja Pravilnikom utemeljenim postupkom, zapravo nije moguće proveriti, jer nema ni obaveznog razgovora sa kandidatima niti bilo koje druge vrste ispita.
     Osposobljenost se takođe ne definiše već se kaže da se i ona utvrđuje na osnovu: ispoljene sposobnosti u primeni stručnih znanja i preduzimanja procesnih radnji, iskazane profesionalne veštine, analitičkog mišljenja, sposobnosti rasuđivanja i donošenja odluka, umešnosti obrazlaganja pravnih stavova, kvaliteta pisanog i usmenog izražavanja, sposobnosti komuniciranja i sposobnosti za timski rad. Naravno, ni za utvrđivanje osposobljenosti ne predviđa se nikakva forma ispita u kojoj bi Državno veće zaista bilo u mogućnosti da ocenjuje njegovu ostvarenost.

     Najposle, dostojnost se utvrđuje na osnovu ugleda koji kandidat uživa u profesionalnoj sredini svojim ponašanjem u vršenju javnotužilačke funkcije i van nje. To bi svakako trebalo da znači da Državno veće obavlja razgovore sa saradnicima kandidata, u sredini u kojoj kandidat živi, ocenjuje njegov porodični život, navike i tome slično.

     Kandidati mogu biti po svakom od ovih kriterijuma ocenjeni ocenom:
     - ne zadovoljava,
     - zadovoljava i
     - zadovoljava za napredovanje.

     Pogledajmo kako Pravilnik rešava ovako neuhvatljiv način utvrđivanja ostvarenosti potrebnih kriterijuma: tako što Državno veće pribavlja mišljenja od „organa i organizacija“ u kojima je kandidat radio. De lege lata, to znači da ocenu ovih kriterijuma uistinu ne daje Državno veće, već rukovodilac „organa ili organizacije“ u kojima je kandidat radio. Državno veće znači ne obavlja nikakav ličan i neposredan uvid niti u kandidata niti u njegove diplome, indeks, sertifikate ili šta drugo – ono pred sobom ima samo prijavu, radnu i ličnu biografiju (CV kandidata) i mišljenje njegovog rukovodioca. Ko onda tu ocenjuje? De lege ferenda, utvrđivanje ostvarenosti navedenih kriterijuma mogla bi jedino biti utvrđena svojevrsnim ispitnim ciklusom koji bi sadržao i pisani i usmeni ispit i rešavanje konkretnih zadataka i izvesnu vrstu debate među samim kandidatima na zadatu temu. Samo na taj način bi Državno veće zaista i bilo u poziciji da ocenjuje.

      Pravilnik u posebne glave izdvaja utvrđivanje ostvarenosti ovih kriterijuma kod tužilačkih pomoćnika i kandidata iz drugih „organa i organizacija“.

     Za tužilačke pomoćnike, ocena kriterijuma se vrši na osnovu podataka pribavljenih od javnog tužilaštva u kome pomoćnik radi. Pritom, nije definisano kojih podataka, ali je sva prilika da su u pitanju podaci iz ličnog lista – te se znači dostavlja lični list kandidata. Pribavlja se naravno i mišljenje javnog tužioca koji personifikuje „organ u kome kandidat radi“ a on je u obavezi da uzme u obzir: mišljenje zamenika sa kojim pomoćnik radi, uspeh na studijama, dužinu studiranja, uspeh na položenom pravosudnom ispitu, učešće u obuci, završene specijalističke studije i kurseve, objavljene naučne i stručne radove, akademske titule, ocene kao državnih službenika, ispoljenu stručnost u obavljanju poverenih poslova.
    
      Mišljenje javnog tužioca ne sadrži ocenu o dostojnosti kandidata.

      Teško je zamisliti javnog tužioca koji za svog pomoćnika neće dati tzv.pozitivno mišljenje; najčešće su u pitanju pravi hvalospevi – identični i u formi i u sadržini, na nekoliko strana , nemašto- viti i dosadni za čitanje. Takva forma zapravo ne može da pruži pravilan uvid u stanje stvari pa je neophodan i ozloglašeni telefonski poziv.

      Ista je situacija i kod kandidata iz drugih „organa i organizacija“ – pribavljaju se podaci i mišljenje, pri čemu je odredbom čl.24.st.3. propisano da se stručnost i osposobljenost ovih kandidata posebno utvrđuje na osnovu testa provere, a odredbom st.4. se propisuje da će Državno veće posebnom odlukom propisati sadržinu testa provere i postupak ocenjivanja.

      Primenom argumentum a contrario-a, to znači da se osposobljenost tužilačkih pomoćnika pretpostavlja, jer se oni ne podvrgavaju testu provere.

      U vreme opšteg izbora/reizbora takav test provere nije postojao a za zamenike javnih tužioca izabrano je dosta kandidata iz redova sudijskih pomoćnika, advokata i „iz drugih organizacija“. Ostaje da vidimo hoće li Državno veće ponovo preskočiti ove odredbe Pravilnika i prilikom ovog izbora.

       Dostojnost se kod tužilačkih pomoćnika utvrđuje dok se kod potonjih ona ocenjuje kroz mišljenje rukovodioca „organa ili organizacije“ koje obavezno sadrži i ocenu dostojnosti.

       Kod ocenjivanja dostojnosti tužilačkih pomoćnika upućuje se na utvrđivanje dostojnosti zamenika javnog tužioca sadržanu u odredbi čl.13. Pravilnika, pa se tako ocena ovih vrši na osnovu skupa moralnih osobina kao što su: poštenje, savesnost, pravičnost, svest o društvenoj odgovornosti, pouzdanost, nepristrasnost, dostojanstvenost, preuzimanje odgovornosti za ugled tužilačke organizacije u javnosti. Utvrđivanje ovih kvaliteta vrši se na osnovu zapažanja (koje naravno opet ne vrši Državno veće neposredno) ili primedbi javnog tužioca pa zato nije jasno zašto je napravljena ova razlika između tužilačkih pomoćnika i drugih kandidata.
 

       U pogledu kriterijuma osposobljenosti jasno je da su najbolji kandidati zapravo tužilački pomoćnici, kandidati čija se osposobljenost pretpostavlja jer su tokom godina učili i savladavali „zanat“ u samom tužilaštvu. Međutim, ako se analiziraju protekli izbori, oni koji su vršeni po navedenim glavama Pravilnika, odnosno koji su predstavljali tzv.prvi izbor, prema Odluci o izboru zamenika javnog tužioca Naradne Skupštine Republike Srbije broj: RS broj 62 od 29.12.2009.godine utvrđuje se da je izabrano ukupno 88 zamenika javnih tužilaca, čiji je sastav sledeći:

      Tužilački pomoćnici -57
      Sudije i sudijski pomoćnici - 22
      Advokati - 4
      Kandidati iz dr organa/organizacija - 5


     Među prvoizabranima bilo je dakle samo oko 64% tužilačkih pomoćnika, kandidata čija se osposobljenost prema Pravilniku dakle pretpostavlja, što znači da je 36% kandidata “prošlo” bez posebnog testa provere, obaveznog prema odredbi čl.24. st.3. Pravilnika. Među kandidatima iz drugih organa i organizacija kojih je dakle izabrano ukupno 5 bili su: jedan direktor javnog preduzeća, jedan javni pravobranilac, samostalni stručni saradnik u javnom pravobranilaštvu, samostalni stručni saradnik u jednoj opštini i konsultant za izradu katastra u jednoj gradskoj službi za katastar nepokretnosti.

 

     Pribavljanje dodatnih podataka, konačna ocena i odluka Državnog veća tužilaca

      Pravilnik propisuje da Državno veće pre davanja konačne ocene o kandidatu, može da pribavi i druge podatke od značaja i podatke o uslovima u kojima je kandidat radio, pa čak ima pravo da kandidate uputi na test ličnosti. Testa ličnosti prilikom potonjeg izbora nije bilo, a prikupljanja drugih podataka, ne znamo. Zbog nemogućnosti identifikacije i nerazumljivosti, ova odredba Pravilnika bila je izložena oštroj kritici stručne javnosti.
       Dalje je propisano da nakon pribavljanja podataka i mišljenja rukovodioca, Državno veće daje konačnu ocenu po sva tri kriterijuma, na osnovu koje donosi odluku o predlaganju kandidata.

        To bi ukratko bilo o uslovima za izbor zamenika javnih tužilaca, pa ako ih ispunjavate, izvolite- rok za podnošenje prijava je do 15.maja ove godine.