1. Opšta razmatranja

Nema ustavnog suda bez normativne kontrole prava, pogotovo bez kontrole ustavnosti zakona. Druge nadležnosti, koje mogu biti brojne i značajne, ne određuju prirodu ovog organa. Ustavni sud može biti i konfliktni sud, kad rešava sukob nadležnosti između organa; on može biti i krivični sud, kad “sudi” predsedniku republike zbog povrede ustava itd. Bez tih nadležnosti, uz jednu jedinu, normativnu kontrolu prava, on je još uvek ustavni sud. Bez normativne kontrole prava, on to više nije. Ipak, snagu ustavnog suda, u dobroj meri, određuje širina i raznovrsnost njegovih nadležnosti. Otuda, ustavnopravna nauka mora posvetiti veću pažnju pojedinim nadležnostima ustavnog suda koje su donekle stavljene u drugi plan. Među te nadležnosti spada i odlučivanje o zabrani rada političkih stranaka (negde i drugih udruženja).

Nekada je ovo bila izuzetna nadležnost ustavnih sudova. Bilo je malo ustava koji su uopšte uređivali položaj i ulogu političkih stranaka, a kamoli institut zabrane ovih organizacija. Na početku 21. veka, upravo je suprotno. Malo je ustava koji ne poznaju političke stranke i ne predviđaju mogućnost zabrane ekstremnih, anti-demokratskih stranaka. Među tim ustavima, značajan broj je onih koji ustavnom sudu poveravaju da odlučuje o zabrani političkih stranaka.1

U još jednom pogledu, ova nadležnost ustavnih sudova se može smatrati izuzetnom. Ona se u praksi retko javlja. Čak i kad se najavljuje mogućnost pokretanja postupka pred ustavnim sudom radi zabrane političke stranke čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje demokratskog ustavnog poretka, do toga često ne dolazi. Kada se pokrene postupak pred ustavnim sudom, dešava se da ustavni sud odugovlači toliko da se odluka i ne donese. Stoga je dugo vremena uzorit primer ove retko primenjive nadležnosti ustavnog suda bio Savezni ustavni sud Nemačke, koji je u dva slučaja (1952. i 1956. godine), odlučio o zabrani (neo-nacističke) Nacional-socijalističke partije i Komunističke partije Nemačke. Posle ovih odluka Saveznog ustavnog suda Nemačke, izgledalo je da je ova nadležnost “potrošena”.2 Krajem 20. veka, zabrana delovanja političkih stranaka (i drugih političkih organizacija) postaje zanimljiva tema. Odluke Ustavnog suda Turske (od 1980. do danas),3 odluka Vrhovnog suda Španije o zabrani radikalne Baskijske partije Batasuna (2003),4 zahtev podnet Saveznom ustavnom sudu Nemačke da se zabrani desničarska Nacionalna Demokratska partija i obustava postupka iz proceduralnih razloga (2003), skrenuli su pažnju na ovaj institut kao sredstvo odbrane demokratskog poretka, ali i na moguću opasnost od neprimerenog ograničavanja političkih prava kao što su sloboda misli, sloboda govora i sloboda udruživanja.


2. Zabrana rada političkih stranaka kao nadležnost ustavnog suda – razmatranja sa stanovišta teorije i uporednog prava

Političke stranke se podvode pod ustav tako što njihovi statuti i drugi opšti akti podležu normativnoj kontroli. To, međutim, nije dovoljno. Normativna kontrola ima za predmet pravne akte, ali da bi se zaštitio poredak ustavne demokratije nužno je izricati sankcije i protiv radnji političkih partija koje su usmerene na nasilno rušenje tog poretka. Otuda se zabrana delovanja političkih stranaka javlja kao prirodna posledica konstitucionalizacije političkih stranaka. U stvari, ona je bitan element konstitucionalizacije političkih stranaka. Bez ustavne regulative zabrane političkih stranaka, njihova konstitucionalizacija ostaje nedovršena.

U pojedinim ustavima o zabrani rada političkih stranaka odlučuje ustavni sud, u drugim ustavima, to je nadležnost sudova opšte nadležnosti ili se zakonodavcu prepušta da to pitanje uredi. U ustavnopravnoj teoriji, postoje dva suprotna shvatanja o ovoj nadležnosti ustavnog suda. Prema jednom shvatanju, ustavni sud treba da ima nadležnost odlučivanja o zabrani rada političkih stranaka. To nijedan drugi organ, pogotovo ne politički organ,5 ne može da učini, a da i sam ne postane činilac političkog procesa.6 Rešavanje ovih sporova podrazumeva da ustavni sud brani demokratiju, u izvesnom smislu, od nje same. Jer, politički stranke i druge političke organizacije, bile one demokratske ili antidemokratske, nastale su zahvaljujući modernoj predstavničkoj demokratiji koja počiva na opštem biračkom pravu, slobodi govora i misli, kao i slobodi udruživanja. Ustavni sud, dakle, treba da umeri i disciplinuje demokratiju, zaradi njenog opstanka, tako što će autoritativno donositi odluke o zabrani stranaka čije je delovanje usmereno na urušavanje osnovnih demokratskih vrednosti.7 Prema drugom shvatanju, ovakvi sporovi nose sobom opasnost od prekomerne politizacije koju ni ustavni sud ne može izbeći, ma koliko se činio nadmoćnim u odnosu na sudove i druge državne organe. Stoga pristalice ovog shvatanja preporučuju da je bolje odustati od ove nadležnosti ustavnih sudova.8 Prvo shvatanje o opravdanosti ove nadležnosti ustavnog suda preovlađuje. To, uglavnom, prepoznaju moderni ustavotvorci. Nadležnost ustavnog suda trebalo bi da se ograniči na odlučivanje o zabrani rada političkih stranaka, a ne i drugih udruženja. O zabrani drugih udruženja treba da odlučuju sudski organi, a ne ustavni sud. Pri tom, zabrana drugih udruženja (nepolitičkih udruženja) ne bi trebalo da bude materija ustava.

Važno pitanje u vezi sa zabranom političkih stranaka je određivanje razloga iz kojih se može zabraniti politička stranka. Treba napomenuti sledeće. Prvo, razlozi za zabranu rada političkih stranaka trebalo bi da budu taksativno navedeni u ustavu. To ne bi smela da bude materija tzv. stranačkog zakonodavstva (party law). Drugo, ustavni razlozi za zabranu političkih stranaka ne mogu biti suviše konkretni. Oni moraju biti dovoljno uopšteni da bi omogućili ustavnom sudu dovoljan “manevarski prostor” u svakom konkretnom slučaju. U teoriji, postoji dilema da li nedemokratska unutrašnja organizacija stranke može biti razlog za zabranu te stranke. Osnovni argument u prilog tvrdnji da može je sledeći: stranka koja je nedemokratska iznutra ne može biti demokratska “spolja”, u svojoj delatnosti.9 S druge strane, postoji opravdana bojazan da se prihvatanjem nedemokratičnosti jedne stranke iznutra kao razloga za njenu zabranu ide predaleko. U svim modernim strankama, koliko god se one deklarisale kao demokratske, važi Mihelsov “gvozdeni zakon oligarhije”. Stoga bi ustavni sud valjalo da se usmeri na aktivnost političkih stranaka kao takvih (ne i na aktivnost njihovih članova za koju se ne može dokazati da ima podršku stranke, tj. stranačkog rukovodstva). Sve pod uslovom da sam ustav nije predvideo i unutrašnju nedemokratičnost kao razlog za zabranu političke stranke.10 Treće, istakli smo da je nadležnost ustavnog suda da odlučuje o zabrani političkih stranaka izuzetna nadležnost. Pri njenom vršenju ustavni sud mora postupati naročito obazrivo, jer postupa više kao sud opšte nadležnosti; on se više bavi utvrđivanjem činjeničnog stanja, nego što je to slučaj u postupku apstraktne normativne kontrole gde se pretežno razmatraju pravna pitanja.11 Četvrto, osobenu nadležnost ustavnog suda prati i osoben postupak. To se, po pravilu, ogleda u: 1) subjektima koji mogu da pokrenu postupak pred ustavnim sudom i samom načinu pokretanja postupka; 2) obaveznosti održavanja javne rasprave; 3) dejstvu odluke o zabrani rada političke stranke. Treba naglasiti, što proizlazi iz prethodnog, da postupak ne sme biti hitan. To, s druge strane, ne znači da treba otegnuti sa postupkom toliko da odluka o zabrani političke stranke, doneta posle duže vremena, izgubi svaki smisao. Peto, spor o zabrani rada političke stranke izaziva veće interesovanje javnosti nego što je to slučaj sa većinom sporova o normativnoj kontroli prava. Koliko god da je značajan zakon koji se osporava pred ustavnim sudom, teško je očekivati da će postupak za ocenjivanje njegove ustavnosti izazvati pažnju šire javnosti. Ukidanje neustavnog zakona može biti udarac za parlament ili vladu, ali zabrana političke stranke može biti ozbiljan udarac za demokratski poredak, ukoliko ustavni sud pri donošenju odluke nije bio na “visini zadatka”. Jedna naopaka odluka ustavnog suda o zabrani rada političke stranke može dovesti na duži rok u sukob dva zahteva, zahtev za vladavinom prava i zahtev za poštovanjem najvišeg stepena demokratije.12 U svakom slučaju, ustavni sud ne sme osluškivati šta kažu političari ili javnost. On ima da izrekne presudu političkoj stranci po meri ustava. Teorijski, to lepo zvuči. Praktično, to je izvodljivo samo ukoliko ustavni sud ima dovoljan autoritet da se odbrani od spoljnih, a neretko i unutrašnjih pritisaka (nesigurnost, zaplašenost ili politička opredeljenja pojedinih sudija). Premda se sporovi o zabrani političkih stranaka retko javljaju, oni su ipak relativno češći u državama u kojima je ustavna demokratija nedovoljno izgrađena. U tim državama, ustavni sudovi, po pravilu, još uvek nemaju otpornu moć, te se i zahtevi za zabranu političke stranke, ako potiču od nosilaca aktuelne političke vlasti olako usvajaju ili se, posle navodno intezivnog rada na njima, povlače ili ostavljaju “u fioci” da na njih padne “veo zaborava”.



3. Zabrana rada političkih stranaka kao nadležnost ustavnih sudova u bivšim jugoslovenskim republikama

U četiri od šest bivših jugoslovenskih republika postoji nadležnost ustavnog suda da odlučuje o zabrani rada političke stranke. Ovu nadležnost imaju ustavni sudovi u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji. U BiH, Ustavni sud nema nadležnost da odlučuje o zabrani rada političkih stranaka, kao ni Ustavni sud Makedonije. Ustav Makedonije od 1991. predviđa da Ustavni sud “odlučuje o ustavnosti programa i statuta političkih stranaka i udruženja građana“ (član 110. tačka 7. Ustava). Reč je o vrsti normativne kontrole prava, te se i prilikom postupanja Ustavni sud rukovodi pravilima postupka za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti.

Prethodno smo istakli da je najbolje ovu nadležnost ustavnog suda ograničiti na zabranu rada političkih stranaka, dok bi zabrana drugih udruženja (pogotovo nepolitičkih) bila u nadležnosti sudova opšte nadležnosti. Osnovni zakon Nemačke od 1949, koji se smatra uzoritim primerom ustavne regulative zabrane rada političkih stranaka, poverio je Saveznom ustavnom sudu da odlučuje o zabrani rada političkih stranaka (član 21. stav 2. Osnovnog zakona od 1949), a ostala udruženja građana mogu biti zabranjena uredbom ako se dokaže da imaju protivustavne ili kriminalne ciljeve (član 9. stav 2. Osnovnog zakona Nemačke). U osnovi, ovo rešenje prihvaćeno je u Sloveniji i u Hrvatskoj, jer u ovim zemljama Ustavni sud odlučuje isključivo o zabrani rada političkih partija (član 6. stav 4. Ustava Hrvatske; član 68. Zakona o Ustavnom sudu Slovenije). U Crnoj Gori, Ustavni sud odlučuje o „zabrani rada političke stranke ili nevladine organizacije“ (član 149. tačka 6. Ustava). Najšire je postavljena nadležnost Ustavnog suda Srbije, jer Ustavni sud „odlučuje o zabrani rada političke stranke, sindikalne organizacije ili udruženja građana“ (član 167. stav 2. Ustava Srbije od 2006), ali i o zabrani verske zajednice (član 44. stav 3. Ustava). Bilo je primereno, imajući u vidu opštu ulogu Ustavnog suda, zadržati rešenje iz Ustava Srbije od 1990, koji je predviđao zabranu rada „političke stranke ili druge političke organizacije“ (član 125. Ustava Srbije od 2006). Ovako, Ustav Srbije od 2006, izvršio je svojevrsnu degradaciju Ustavnog suda, obavezujući ga da odlučuje o zabrani kako političkih (npr. političkih stranaka), tako i nepolitičkih organizacija (npr. navijačkih grupa).

Ustav Hrvatske sadrži gotovo istovetnu formulaciju razloga za zabranu političkih stranaka kao i član 21. Osnovnog zakona Nemačke od 1949. „Unutrašnje ustrojstvo političkih stranaka mora biti u skladu sa osnovnim ustavnim demokratskim načelima“ (član 6. stav 2. Ustava Hrvatske). „Protivustavne su političke stranke koje svojim programom ili nasilnim delovanjem smeraju podrivanju slobodnog demokratskog poretka ili ugrožavaju postojanje Republike Hrvatske...“ (član 6. stav 4. Ustava). Dakle, razlozi za zabranu političkih stranaka su napad na demokratski poredak i ugrožavanje postojanja Republike Hrvatske. Unutrašnja organizacija političke stranke nije poseban razlog za zabranu političke stranke, ali se može uzeti kao bitan činilac pri donošenju odluke o zabrani.

Prema Ustavu Crne Gore, „zabranjeno je djelovanje političkih i drugih organizacija koje je usmjereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne cjelokupnosti Crne Gore, kršenje zajemčenih sloboda i prava ili izazivanje nacionalne, rasne, vjerske i druge mržnje i netrpeljivosti“ (član 55. stav 1 Ustava Crne Gore od 2007). Odredba u Ustavu Srbije od 2006. razlikuje se od ove u Ustavu Crne Gore po tome što se isključivo odnosi na političke stranke („Nedopušteno je delovanje političkih stranaka...“) i ne pominje „narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike“. U oba ustava, unutrašnja nedemokratičnost političke stranke ne može ni u kom slučaju biti osnov za donošenje odluke o zabrani delovanja političke stranke.

Ustav Slovenije od 1991. ne navodi razloge za zabranu političke stranke, a Zakon o Ustavnom sudu od 1994. govori o „neustavnim aktivnostima“ političkih stranaka, pri čemu ih bliže ne određuje.

Dakle, tamo gde ustavi definišu razloge za zabranu političkih stranaka, oni to čine na relativno uopšten način. To, međutim, ne znači da Ustavni sud u postupku zabrane političke stranke ne treba da utvrdi činjenice koje nedvosmisleno ukazuju na konkretno delovanje koje proizvodi konkretnu opasnost ili pretnju za demokratski poredak i osnovna ljudska prava. Treba istaći da zalaganje i delovanje jedne političke stranke usmereno na zamenu postojećeg ustavnog sistema drugim (npr. zalaganje za monarhiju umesto republike, za federaciju umesto unitarne države itd.), samo po sebi, nije razlog za zabranu te stranke. Njeno delovanje mora imati karakter nasilja ili pozivanja na nasilje. Ukoliko se politička stranka zalaže mirnim putem, načinima koji su dozvoljeni u okviru sistema, za totalnu promenu sistema, takva stranka može praviti izvesne smetnje za normalno funkcionisanje sistema, ali ne može biti zabranjena. Kad bi ustavni sud, po zahtevu nosilaca političke vlasti, zabranjivao takve stranke, sasvim bi se izokrenuo smisao instituta zabrane rada političkih stranaka: od preventivnog, on bi postao represivni institut; umesto da štiti politički pluralizam, on bi ga ugušivao.

Postupak za zabranu političkih stranaka ne može pokrenuti svako. To može učiniti samo ovlašćeni predlagač. U osnovi, moguća su dva rešenja. Prema jednom, ovlašćeni predlagači su samo politički organi – vlada i parlament (nemački model). Prema drugom, pored političkih organa, postupak za zabranu rada političkih stranaka mogu pokrenuti i državni tužilac, kao i organ nadležan za upis u registar političkih stranaka. Kad je reč o opravdanosti drugog rešenja, naša ustavnopravna teorija je podeljena. Jedni smatraju da je drugo rešenje legitimno, a drugi da ovaj osobeni politički spor treba da pokreću samo politički organi.13 Ustavni sud ne može pokrenuti postupak za zabranu rada političke stranke sopstvenom odlukom. On je, takođe, vezan predlogom ovlašćenog predlagača i ne može nastaviti postupak ako ovlašćeni predlagač odustane i povuče predlog.14

Krug subjekata koji mogu da pokrenu postupak pred ustavnim sudom najšire je određen u Sloveniji. Prema Zakonu o Ustavnom sudu Slovenije, svako ko ima pravo peticije (inicijative) ili je ovlašćeni predlagač za pokretanje postupka normativne kontrole (član 23a Zakona o Ustavnom sudu), može pokrenuti postupak za kontrolu ustavnosti akata i aktivnosti političkih stranaka. Zakon je predvideo ovako širok krug subjekata ovlašćenih za pokretanje postupka zato što nije izvršeno jasno razlikovanje dve vrste nadležnosti Ustavnog suda, normativne kontrole pravnih akata i zabrane aktivnosti političkih stranaka (u Zakonu se govori o „kontroli ustavnosti akata i aktivnosti političkih stranaka“). Ustavni sud odlukom ukida neustavni akt političke stranke. Reč je o odluci u sporu normativne kontrole. Kad je reč o aktivnostima političke stranke, ako Ustavni sud utvrdi da su neustavne, on ih svojom odlukom zabranjuje. Sama zabrana aktivnosti političke stranke ne povlači nužno za sobom i zabranu političke stranke, odnosno njeno brisanje iz registra političkih stranaka. „Ustavni sud može narediti da politička stranka bude uklonjena iz registra političkih stranaka dvotrećinskom većinom glasova svih sudija“ (član 68. stav 4. Zakona). Dakle, u Sloveniji, odluka o zabrani aktivnosti političke stranke iz razloga neustavnosti, nije automatski odluka o zabrani stranke. Zbog toga što Ustav i Zakon nisu jasno odvojili nadležnost Ustavnog suda da vrši normativnu kontrolu akata političkih stranaka od nadležnosti da odlučuje o zabrani aktivnosti političkih stranaka, krug subjekata koji mogu da pokrenu postupak u oba slučaja je isti, iako ne bi trebalo da bude.

U Hrvatskoj, koja je u svom ustavu preuzela nemačku regulativu instituta zabrane delovanja političkih stranaka, krug subjekata koji po zakonu mogu pokrenuti postupak je širi od onog u Nemačkoj. Pored Vlade i parlamenta (Hrvatskog sabora), ovlašćeni predlagači su predsednik Republike, Vrhovni sud, telo koje obavlja registraciju stranaka i državni tužilac Republike Hrvatske. U Crnoj Gori, ovlašćeni predlagači su: Vlada, Savet za odbranu i bezbednost ili organ nadležan za upis u registar političke partije ili nevladine organizacije. U Srbiji, to su: Vlada, Republički javni tužilac ili organ nadležan za upis političkih stranaka (član 80. Zakona o Ustavnom sudu). Od kada je Ustav Srbije od 2006. stupio na snagu samo je Republički javni tužilac podnosio predloge za pokretanje postupka, ali ne za zabranu političke stranke, nego za zabranu drugih udruženja.15

Javna rasprava je obavezna faza u postupku zabrane rada političkih stranaka u Crnoj Gori i Srbiji. Za razliku od postupka ocenjivanja ustavnosti ili zakonitosti u kojem je javna rasprava pravilo uz mogućnost odstupanja iz zakonom predviđenih razloga, u postupku zabrane rada političkih stranaka javna rasprava je pravilo bez izuzetka. Pošto kod zabrane rada političkih stranaka nema prethodnog postupka u strogom smislu reči, gotovo celokupni dokazni postupak se sprovodi na javnoj raspravi.16 U Hrvatskoj i Sloveniji, javna rasprava je uvek fakultativna. Stoga ustavni sud može odlučiti da se održi javna rasprava i u postupku za zabranu rada političke stranke, ali ona nije obavezna faza postupka.

Odluke ustavnog suda u postupku zabrane rada političkih stranaka su obavezne, konačne i izvršne. Kad ustavni sud utvrdi da postoji jedan od ustavnih razloga za zabranu rada političke stranke, u svojoj odluci nalaže brisanje političke stranke iz registra političkih stranaka. Danom dostavljanja odluke ustavnog suda nadležnom organu, politička stranka se briše iz registra, ona prestaje da postoji. To, u stvari, znači da je zabrana rada političke stranke zabrana same političke stranke.17 Od ovog pravila postoji izuzetak u Sloveniji, o čemu je već bilo reči. Ustavni sud Slovenije odlukom zabranjuje neustavne aktivnosti političke stranke, ali da bi ta stranka bila zabranjena, Ustavni sud mora naložiti njeno brisanje iz registra. Odluku o tome donosi dvotrećinskom većinom svih sudija.

Izreka odluke ustavnog suda može se odnositi na zabranu političke stranke u celini ili samo jednog njenog, pravno ili organizaciono, odvojenog dela. U Hrvatskoj je prihvaćeno ovakvo rešenje. U ostalim bivšim jugoslovenskim republikama (Slovenija, Crna Gora, Srbija), izričito je predviđeno brisanje cele političke stranke iz registra političkih stranaka.

Više puta smo istakli da je zabrana rada političkih stranaka izuzetna, kako pojedini autori kažu supsidijerna, nadležnost ustavnog suda, jer se retko javlja u praksi. U Hrvatskoj, Ustavni sud je 1994. godine razmatrao mogućnost zabrane Srpske demokratske stranke, ali nikada nije doneo odluku u tom slučaju. U Srbiji, za vreme važenja Ustava od 1990, Republičko javno tužilaštvo podnelo je predloge za zabranu rada političke stranke Srpski pokret obnove (SPO), 1993. godine, i Stranke demokratske akcije (SDA) iz Novog Pazara, 1991. godine. U prvom slučaju, postupak je obustavljen 1998. godine, jer je Republičko javno tužilaštvo odustalo od predloga.18

U drugom slučaju, postupak je obustavljen gotovo 18 godina kasnije iz razloga nepostojanja procesnih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje, jer je Ustavni sud utvrdio da Republičko javno tužilaštvo kao podnosilac predloga nije postupilo po zahtevima Ustavnog suda od 12. januara 2007. i od 1. decembra 2008. godine, odnosno nije otklonilo nedostatke koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda.19

U Srbiji je, u periodu od 2008. do 2009. godine, podneto više predloga za zabranu različitih organizacija. Prvo je, u oktobru 2008. godine, Republički javni tužilac podneo predlog za zabranu organizacije “Nacionalni stroj”. Zatim su podneti predlozi za zabranu udruženja “1389” i “Obraz” (25. septembra 2009), kao i 14 ekstremnih navijačkih podgrupa.
 

--------------------------------------------------------

1 Pored ustava većine bivših jugoslovenskih republika, o čijim rešenjima će niže biti više reči, tu nadležnost ustavnog suda predviđaju i ustavi Nemačke, Portugalije, Turske, Slovačke, Češke, Belorusije itd.

2 D. Stojanović, “Ustavno-sudska zabrana političkih partija”, Pravni život, 12-1996, str. 314.

3 Ustavni sud Turske je poslednju odluku o zabrani jedne političke stranke doneo 11. decembra 2009. Ustavni sud je zabranio prokurdsku Stransku za demokratsko društvo i oduzeo mandate dvojici poslanika ove partije.

4 Vidi o ovoj odluci: L. Turano, “Spain: Banning Political Parties as a response to Basque terrorism”, I CON, October 2003: 1, r. 730-740.

5 U Ukrajini je 1991. godine Prezidijum ukrajinskog parlamenta (Verkhovna Rada) doneo dva dekreta o zabrani Komunističke partije. Pred Ustavnim sudom Ukrajine pokrenut je postupak za skidanje te zabrane 1997. godine. Pošto je Ustavni sud utvrdio da je nadležan da odlučuje o tom pitanju, temeljno je sproveo postupak i doneo odluku o ukidanju zabrane Komunističke partije 2001. godine. U obrazloženju odluke, Ustavni sud je istakao da je zabrana Komunističke partije bila povreda načela podele vlasti i političkog prava na udruživanje. Vidi više: A. Trochev, “Ukraine: Constitutional Court invalidates ban on Communist Party”, I CON, Jul 2003: 1, r. 534-540.

6 Prema Uputstvima o zabrani i raspuštanju političkih stranaka i analognim merama, koje je usvojila Venecijanska komisija 1999. godine, predviđeno je, između ostalog: “O zabrani ili raspuštanju političke stranke treba da odluči ustavni sud ili drugo odgovarajuće sudsko telo u postupku u kojem se garantovani zakonito, otvoreno i pravično suđenje”. European Commission for Democracy through Law (Venice Commission), Guidelines on Prohibition and Dissolution of Political Parties and Analogous Measures, adopted by the Venice Commission at its 41st plenary session (Venice, 10-11 December, 1999).

7 “Zabrana ili prinudno raspuštanje političkih stranaka može biti opravdano samo u slučaju stranaka koje brane upotrebu sile ili upotrebljavaju silu kao političko sredstvo za ukidanje demokratskog ustavnog poretka, na taj način podrivajući prava i slobode garantovane ustavom. Sama činjenica da stranka zastupa mirnu promenu ustava ne bi bila dovoljna za njenu zabranu ili raspuštanje”. European Commission for Democracy through Law (Venice Commission), Guidelines on Prohibition and Dissolution of Political Parties and Analogous Measures, adopted by the Venice Commission at its 41st plenary session (Venice, 10-11 December, 1999).

8 L. Favoreu et al., Droit Constitutionnel, Paris, 2007, r. 249.

9 Vidi o razlozima u prilog ovom stanovištu: Y. Mersel, “The Dissolution of Political Parties: the Problem of Internal Democracy”, I CON, Vol. 4, N. 1, 2006, pp. 84-113.

10 Nijedan važeći ustav to ne čini na izričit način. Najbliži relativno preciznom određenju unutrašnje nedemokratičnosti političke partije kao razloga za njenu zabranu je Osnovni zakon Nemačke od 1949. Član 21. Osnovnog zakona Nemačke je uzorit primer konstitucionalizacije političkih partija. U stavu 1. ovog člana predviđeno je, između ostalog, da unutrašnja organizacija političkih partija mora biti u skladu sa demokratskim načelima. Stav 2. ovog člana uređuje zabranu rada političkih partija. Politička partija biće proglašena neustavnom ako teži da naruši demokratski poredak ili ugrozi postojanje Savezne Republike Nemačke. Dakle, ustavni razlozi za zabranu političke partije mogu se dovesti u vezu sa obavezom iz stava 1.

11 “Zabrana ili raspuštanje političkih stranaka kao posebno dalekosežna mera mora biti upotrebljavana uz najveća ograničenja...”; sud mora pri odlučivanju uvek imati u vidu da je “zabrana ili raspuštanje političke stranke izuzetna mera u demokratskom društvu”. European Commission for Democracy through Law (Venice Commission), Guidelines on Prohibition and Dissolution of Political Parties and Analogous Measures, adopted by the Venice Commission at its 41st plenary session (Venice, 10-11 December, 1999).

12 Istovremeno, obustava postupka iz procesnih razloga ili odbijanje predloga za zabranu političke stranke, može partiji poslužiti kao dobra propaganda. Tako je Nacionalnoj demokratskoj partiji u Nemačkoj, posle obustave postupka za njenu zabranu 2003, ozbiljno porasla popularnost i ona je u Saksoniji 2004. godine uspela da pređe izborni cenzus. Vidi: W. C. Müller, U. Sieberer, “Party Law”, Handbook of Party Politics, London, 2006, r. 339-340.

13 Drugo rešenje brani Lj. Slavnić, “Konstitucionalizacija politike – političke stranke i Ustavni sud, predlozi za novi ustav Srbije”, Srpska politička misao, 1-4, 2003, str. 106. Prvo rešenje brani D. Stojanović. On ističe da se “politički organi, parlament i vlada, u svom postupanju rukovode uglavnom načelom političke celishodnosti. Vodeći računa o tome da će se i same jednom naći u manjini, vladajuće partije neće olako posezati za postupkom zabrane političkih partija kao instrumentom obračunavanja sa političkim neistomišljenicima. Otuda, ovakvi postupci neće se često i nepotrebno pokretati. S druge strane, državno tužilaštvo je samostalni državni organ koji treba da ostane izvan političke borbe, a ova nadležnost ga upravo u tu borbu uvlači. Pri tom, uticaj vlade na tužilaštvo, pogotovo u zemljama sa krhkom tradicijom vladavine prava, ne može se isključiti.”...Bez obzira što je...tužilaštvo samostalni državni organ, ipak je ono u manjoj ili većoj meri pod uticajem vlade, tačnije vladajuće partije i njenog razumevanja ustava i demokratije. Kada tužilaštvo pokreće ovakav postupak, može se sumnjati da ono pre deluje po nalogu vlade, nego na osnovu sopstvene procene stepena ugroženosti demokratskog poretka. Za nezavisnost tužilačke funkcije bolje je da ono nema ovu “političku” nadležnost...”. Vidi: D. Stojanović, “Ustavno-sudska zabrana političkih partija”, Pravni život, br. 12-1996, str. 315-316.

14 Vidi više o obeležjima postupka za zabranu političkih stranaka: Lj. Slavnić, op.cit., str. 105-107.

15 Vidi niže.

16 U teoriji postoji mišljenje da ustavni sud nije osposobljen da uspešno vodi dokazni postupak u postupku zabrane rada političkih stranaka, jer se u ovom postupku pretežno utvrđuju činjenice. Vidi više: Lj. Slavnić, op.cit., str. 116.

17 Lj. Slavnić, op.cit., str. 108.

18 Predmet IU br. 196-93, Rešenje o obustavi postupka od 4. juna 1998. godine, Bilten USS br. 1-98, str. 229-230.

19 Predmet IU br. 636-91.