Ako se demokratija uobičajeno i najuopštenije određuje kao vladavina naroda, onda je proklamovanje izbornog prava i njegova zaštita neophodna pretpostavka predstavničke demokratije koja je i jedino ostvariva u savremenoj državi. Izborno pravo omogućava učešće građana u vršenju državne vlasti i ono je conditio sine qua non savremene demokratske države. Uostalom, mera demokratičnosti jednog društva najbolje se sagledava prema stepenu mogućnosti izražavanje stvarne volje birača. Budući da izborno pravo predstavlja jednu od neizostavnih garantija slobodnih i demokratskih izbora, pored onih redovnih mehanizama zaštite ljudskih prava, neophodno je ustanoviti i njegove posebne mehanizme zaštite. Zato se u značajnijem broju država ustavni sud pojavljuje kao konačan arbitar regularnosti izbora.

           Komparativno posmatrano, izborni sporovi odlikuju delokrug nadležnosti ustavnih sudova sa najdužom tradicijom. Zadržimo se, u najkraćem, samo na primerima Austrije i Nemačke. Ustavni sud Austrije je nadležan za odlučivanje o povredama izborne procedure predsednika Republike, članova Saveznog veća, Nacionalnog veća, pokrajinskih skupština i svih drugih predstavničkih tela, i na zahtev pojedinog od ovih tela, o poništavanju mandata nekog od njegovih članova. Pravom pokretanja postupka pred Ustavnim sudom radi osporavanja zakonitosti izbornog postupka raspolažu izborne grupe, odnosno stranke, koje su kod izbornih vlasti blagovremeno podnele svoje predloge za izbore koji se osporavaju, kao i kandidat koji smatra da mu pasivno biračko pravo protivpravno nije bilo priznato u izbornom postupku. Pored toga, opšta predstavnička tela mogu u svakom trenutku podneti Ustavnom sudu predlog da iz zakonom utvrđenih razloga poništi mandat nekog člana predstavničkog tela. Zahtev za osporavanje izbora mora se podneti u roku od četiri nedelje od dana okončanja izbornog postupka. Međutim, ukoliko je o izbornom sporu predviđeno odlučivanje u višem stepenu, zahtev za osporavanje izbora se podnosi u roku od četiri nedelje računajući od dana donošenja odluke u poslednjem stepenu. 

             U slučaju Nemačke, Ustavni sud nadzire zakonitost izbora i referenduma, i to kao drugostepena instanca povodom prigovora protiv odluke Bundestaga, koji o tome odlučuje kao prvostepeni organ. Pravom prigovora raspolaže svaki poslanik koji smatra da je njegovo izborno pravo povređeno, kao i svaki birač čiji je prigovor od strane Bundestaga odbačen pod uslovom da ga podrži najmanje sto birača, jedna frakcija Bundestaga ili jedna desetina članova ovog doma, u roku od mesec dana od donošenja rešenja Bundestaga. Precizirajmo da je Ustavni sud Nemačke nadležan da odlučuje kako o zakonitosti sticanja mandata, tako i o prestanku poslaničkog mandata. Nesumnjivo je da se jedino na takav način celovito štiti biračko pravo, jer ako bi se „postizborna prava istrgla iz sadržaja pasivnog biračkog prava onda bi ovo pravo ostalo bez sadržaja“ .

          Međutim, odlučivanje o izbornim sporovima je jedna od novije proklamovanih nadležnosti ustavnog suda u nas. U periodu socijalističke ustavnosti ustavni sud nije odlučivao o izbornim sporovima. Ovo saznanje ne iznenađuje budući da rešavanje izbornih sporova svoj puni smisao i značaj dobija tek uvođenjem političkog pluralizma. U jednostranačkim političkim sistemima apsurdno je govoriti o zaštiti izbornog prava budući da su rezultati izbora dirigovani i unapred predvidivi. Nepostojanje takmičarskog duha u političkom sistemu čini izbore dobro uigranom predstavom sa unapred poznatim epilogom, pa izostaje potreba za posebnom zaštitom izbornog prava koje je u autoritarnim sistemima po svojoj prirodi isključivo deklarativnog karaktera. Utvrđivanje autentične volje birača moguće je tek u slučaju postojanja slobodne i demokratske izborne utakmice, razume se, u ambijentu višestranačkog sistema. Uostalom, ma kako to na prvi pogled apsurdno delovalo, razvijanjem političkog pluralizma zaštita izbornog prava postaje sve aktuelnija jer su političke stranke te koje u nemilosrdnoj i bespoštednoj borbi za vlast, u najvećem broju slučajeva, povređuju ovo pravo građana.

             Mada nadležnost ustavnog suda Srbije da odlučuje o izbornim sporovima nije više tako nova, jer datira od donošenja Ustava 1990, ona je i dalje nedovoljno afirmisana u njegovoj praksi. U periodu od 1990. do 2004. Ustavni sud Srbije se samo u dva slučaja oglasio nadležnim za rešavanje izbornog spora. Kako to ističe njegova sadašnja predsednica, Bosa Nenadić, Ustavni sud je iz više razloga izbegavao da zasniva svoju nadležnost u izbornim sporovima, a prvenstveno zbog prevashodno političkog karaktera tih sporova. Dakle, sudije Ustavnog suda Srbije u minulom vremenu nisu imale dovoljno kuraži da sačuvaju svoje dostojanstvo i da, ne dopuštajući upliv politike, odbrane integritet Ustavnog suda tako što bi izborne sporove, rešavali isključivo kao pravna pitanja. No, neafirmisanost ove nadležnosti našeg Ustavnog suda svakako nije dovoljno opravdan razlog zato što ovom pitanju, zbog njegovog značaja, nije posvećena daleko veća pažnja u našoj ustavnopravnoj literaturi. Dakako, ako već nije bila dovoljno afirmisana u praksi, ova nadležnost Ustavnog suda je trebalo biti, kako teorijski tako i komparativno, podrobnije analizirana od strane naših konstitucionalista.

        Nesumnjivo je, da zbog značaja izbornog prava, treba što potpunije i preciznije konstitucionalizovati njegove elemente budući da je ono po svojoj sadržini šire od biračkog prava. Ipak, ustavotvorac Srbije od 1990. je samo predvideo da je Ustavni sud nadležan da odlučuje o izbornim sporovima koji nisu u nadležnosti sudova ili drugih državnih organa, te je zakonodavcu pripala obaveza da precizira sadržaj i obim tog pojma. Istovremeno, u našoj literaturi je bilo pokušaja određivanja primerenog teorijskog modela izbornog spora koji bi omogućavao delotvornu i sveobuhvatnu zaštitu izbornog prava. Po rečima Bose Nenadić „za celovito sagledavanje ostvarivanja nadležnosti Ustavnog suda da odlučuje o izbornim sporovima koji nisu u nadležnosti sudova ili drugih državnih organa neophodno je prethodno utvrditi sadržaj i obim pojma „izborni spor“, odnosno dati odgovor na sledeća pitanja: 1) da li su izborni sporovi svi sporovi koji mogu nastati zbog nepravilnosti učinjenih prilikom izbora, odnosno u postupku izbora organa (i tela) koja vrše funkcije vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske) nezavisno od toga da li se ti organi, odnosno njihovi članovi biraju na neposrednim izborima, ili od strane predstavničkih tela; 2) da li je zaštita izbornog prava u izbornom sporu pred Ustavnim sudom temporalna, tj. vremenski ograničena tako da se odnosi samo na povrede biračkog prava u toku izbornog postupka ili su to i sporovi koji se mogu voditi radi zaštite izbornog prava i nakon sprovedenih izbora (u postizbornom i međuizbornom periodu); 3) da li se izborni spor može voditi radi zaštite izbornog prava u celini, pa i ostvarenog izbornog prava koje neposredno izvire iz izbornog prava, odnosno prava koja se oslanjaju na izborno pravo ako ta prava budu povređena; 4) da li iz Ustava proizlazi da se pravna zaštita izbornog prava zakonom može urediti tako da se ustavnosudska zaštita obezbedi samo za pojedine oblike, odnosno aspekte izbornog prava i to u zavisnosti od propisanog načina i vremena ostvarivanja izbornog prava.“  

           Izborni spor se najuopštenije određuje kao svaki spor koji nastaje zbog povrede izbornog prava. Tako definisan izborni spor obuhvatao bi i zaštitu izbornog prava putem ustavne žalbe. Međutim, kako je ustavna žalba supsidijarno i izuzetno pravno sredstvo zaštite svih ustavom zajemčenih ljudskih prava, jasno je da izborni sporovi pretpostavljaju drugačiji, prvobitan i redovan mehanizam zaštite izbornog prava. Takođe se može postaviti dilema, na koju nam pažnju skreće Marijana Pajvančić, da li se pod izbornim sporom može smatrati i spor o ustavnosti (zakonitosti) nekog od pravnih propisa koji uređuju materiju izbora. Kako je normativna kontrola ustavnosti osnovna nadležnost ustavnog suda, nesumnjivo je da se sadržina izbornog spora ne podudara sa ovom ustavnosudskom funkcijom inače bi bilo izlišno njegovo postojanje. Izborni spor je, kako je to zabeleženo u našoj teoriji, konkretan, pojedinačan spor, koji se pokreće i vodi zbog povrede konkretnog, subjektivnog ustavnog prava građana – izbornog prava. Budući da se izborno pravo građana može povrediti jedino u izbornom postupku, preostaje da zaključimo da se izborni spor odnosi na odlučivanje o povredama pravila izbornog postupka. Nakon ovako, poprilično ekstenzivnog određenja izbornog spora, ostaje dilema šta sve treba da obuhvata kategorija izbornog postupka. S obzirom na to da je izborno pravo kompleksnog karaktera, pojam izbornog spora treba da obuhvata sve povrede izbornog prava od trenutka raspisivanja izbora do postupka potvrđivanja mandata, jer se tim činom zaokružuje izborni proces. 

           U našoj teoriji je izražen stav, sa kojim se možemo složiti, da ustavni sud treba da odlučuje ne samo o regularnosti sticanja mandata, nego i o zakonitosti prestanka mandata. Dakle, zaštita pasivnog biračkog prava, kao elementa izbornog prava, treba da se odnosi i na postizborni period, tj. pravo izabranog poslanika da zadrži i nesmetano uživa mandat. U suprotnom, „zaštita izbornog prava građana samo u toku trajanja izbora, bez zaštite poslaničkog mandata stečenog na izborima u toku njegovog trajanja, ostaje nepotpuna i ne ostvaruje svoj cilj, a izborno pravo svodi na nudum ius u sistemu demokratskog političkog predstavništva.“ Ukoliko ne bi bili sankcionisani postupci nezakonitog oduzimanja poslaničkog mandata, to bi značilo da se „može naknadno menjati volja birača, pa je otuda povređeno ne samo pravo poslanika, već i aktivno i pasivno biračko pravo velikog broja građana“ .

           No, u našoj teoriji je izraženo i mišljenje, koje zastupa Bosa Nenadić, „da se pod izbornim sporovima ne bi mogli smatrati samo sporovi za zaštitu biračkog prava u toku izbora za organe koji se personalizuju na neposrednim izborima, već i sporovi za zaštitu ostvarenog izbornog prava stečenog na neposrednim izborima, kao i sporovi zbog nepravilnosti učinjenih u postupku izbora i razrešenja koja na osnovu Ustava vrši Narodna skupština“ . Istog mišljenja je i Marijana Pajvančić koja pod izborne sporove podvodi i sporove koji nastaju u postupku izbora koji su povereni Narodnoj skupštini „budući da oni ne uživaju zaštitu pred redovnim sudovima“ . Ovakvo gledište, po rečima Ratka Markovića, ima uporište u sadašnjem Zakonu o upravnim sporovima (član 9. stav 1. tačka 3), kojim se iz upravnosudske, a time i sudske zaštite, isključuju akti koje Narodna skupština donese u stvarima o kojima odlučuje neposredno na osnovu ustavnih ovlašćenja. Međutim, kako nastavlja ovaj korifej naše ustavnopravne nauke, „izborno pravo Narodne skupštine nije nikakvo ljudsko pravo, nego je ono, jednostavno, nadležnost Narodne skupštine“ . Zbog toga, sporovi koji bi nastali u vršenju izborne nadležnosti Narodne skupštine, ne mogu biti podvedeni pod izborne sporove za čije je rešavanje nadležan Ustavni sud, budući da se tako ne povređuje izborno pravo građana u smislu člana 52. Ustava.  

             U ustavnom sistemu Srbije izborni sporovi su ograničeni isključivo na one sporove koji proizađu iz neposrednih izbora, odnosno iz onih izbora koje vrši biračko telo, a za koje zakonom nije određena nadležnost sudova. Zakonom o Ustavnom sudu Srbije je predviđeno da zahtev za odlučivanje o izbornom sporu za koji zakonom nije određena nadležnost sudova može podneti: svaki birač, kandidat za predsednika Republike, odnosno poslanika ili odbornika, kao i podnosilac predloga kandidata (član 75. stav 1). Zakonodavac je predvideo i sadržinu zahteva koji treba da obuhvata razloge i dokaze zbog kojih se traži odlučivanje o izbornom sporu (član 75. stav 2). Rok za podnošenje zahteva je 15 dana računajući od dana okončanja izbornog postupka koji se osporava (član 75. stav 3). Ustavni sud dostavlja jedan primerak podnetog zahteva za odlučivanje o izbornom sporu organu za sprovođenje izbora u vezi sa čijom aktivnošću se izborni spor pokreće, sa nalogom da u određenom roku dostavi odgovor i potrebne akte, odnosno dokumentaciju (član 76).

             Ipak, zakonodavac se nije opredelio da zajemči zaštitu samo toka izborne procedure, već je predvideo zaštitu pravilnosti i njegovog završnog čina koji se odnosi na verifikaciju mandata. Tako, Zakon o Ustavnom sudu Srbije predviđa da žalbu na odluku donetu u vezi sa potvrđivanjem mandata narodnih poslanika može podneti kandidat za narodnog poslanika i podnosilac predloga kandidata (član 79. stav 1). Organ protiv čije odluke je podneta žalba dužan je da u roku od 24 sata od podnošenja žalbe, dostavi potrebnu dokumenatciju Ustavnom sudu (član 79. stav 2). 

             Ukoliko se dokaže nepravilnost u izbornom postupku koja je imala bitan uticaj na izborni rezultat, Ustavni sud Srbije odlukom poništava ceo izborni postupak ili delove tog postupka, koji se moraju tačno označiti (član 77. stav 1). U tom slučaju, ceo izborni postupak ili delovi tog postupka se ponavljaju u roku od deset dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda nadležnom organu (član 77. stav 2). Odluka Ustavnog suda o poništenju celog izbornog postupka ili delova tog postupka ima pravno dejstvo od dana dostavljanja nadležnom organu (član 78). Zakonodavac je obavezao Ustavni sud da odluku donese u roku od 72 sata od podnošenja žalbe (član 79. stav 3). Sve osobenosti postupka pred Ustavnim sudom koje obeležavaju odlučivanje o izbornim sporovima, primenjuju se i na odlučivanje o žalbi u vezi sa potvrđivanjem mandata narodnih poslanika (član 79. stav 4).

              Može se uočiti da je novim zakonom o Ustavnom sudu Srbije proširena nadležnost Ustavnog suda na terenu izbornih sporova, budući da na osnovu minulih institucionalnih rešenja nepravilnosti u toku postupka verifikacije mandata nisu potpadali u kategoriju izbornog spora. Naime, kako je to Ustavni sud utvrdio, s obzirom na to da je verifikacija mandata „deo postupka izbora poslanika“ (i odbornika) i „da je u vezi sa tim sporovima nadležan da odlučuje redovni sud“, to se u ovim slučajevima po oceni Ustavnog suda ne radi o izbornim sporovima iz člana 125. tačka 7. Ustava Srbije od 1990. 

____________________________________