Kontrola ustavnosti međunarodnih ugovora je vrsta normativne kontrole. Ipak, ona se razlikuje od kontrole ustavnosti zakona i drugih opštih pravnih akata. To se odnosi na krug subjekata koji mogu pokrenuti postupak, vreme u kojem se vrši ova kontrola, predmet kontrole, kao i na dejstva odluke ustavnog suda u slučaju neustavnosti međunarodnog ugovora.

         U teoriji je danas vladajući stav da međunarodni ugovori mogu biti kako osnov (ocena saglasnosti zakona i drugih opštih pravnih akata sa međunarodnim ugovorom), tako i predmet kontrole (ocena saglasnosti međunarodnog ugovora sa ustavom). U praksi, “da li neke međunarodne norme i konvencije mogu biti osnov ili predmet kontrole, zavisi pre svega od načina njihovog unošenja u unutrašnji pravni poredak, odnosno od ranga koji im se određuje u hijerarhiji pravnih akata određene države”. 

          Pravilo je da ustav određuje mesto međunarodnog ugovora u pravnom sistemu. U osnovi, postoje tri rešenja. Prema jednom, međunarodni ugovori se nalaze na samom vrhu piramide pravnih akata i imaju najveću pravnu snagu. U načelu, ovakvo rešenje podrazumeva da se međunarodni ugovor primenjuje i kad nije u skladu sa ustavom. Ako je međunarodni ugovor “viši” od ustava ne može biti predmet kontrole ustavnosti. Stoga ovakvo rešenje isključuje kontrolu ustavnosti međunarodnih ugovora. Ovo izuzetno rešenje poznaje, koliko nam je poznato, samo Ustav Holandije od 1815 (poslednja velika revizija 2002). Prema drugom rešenju, međunarodni ugovori se nalaze ispod ustava, ali nesporno iznad zakona. Ovo rešenje pruža mogućnost da se uspostavi kako ocena saglasnosti međunarodnih ugovora sa ustavom, tako i ocena saglasnosti zakona i podzakonskih opštih akata sa međunarodnim ugovorom. Prvi oblik kontrole vrši samo ustavni sud, a drugu ustavni sud i drugi sudovi ili samo drugi sudovi. Primat međunarodnih ugovora u odnosu na zakone izričito ustanovljava veliki broj modernih ustava (Ustav Francuske od 1958, Ustav Španije od 1978, Ustav Ruske Federacije od 1993). Prema trećem rešenju, međunarodni ugovori i zakoni parlamenta imaju istu pravnu snagu. Ovakvo rešenje isključuje mogućnost da međunarodni ugovori budu osnov za ocenu ustavnosti, ali dopušta da oni budu predmet ocene ustavnosti. Stoga, ako ustav na ovaj način određuje mesto međunarodnih ugovora u hijerarhiji pravnih akata, ali ne predviđa izričito kontrolu ustavnosti međunarodnih ugovora, takva nadležnost ustavnog suda se pretpostavlja. U teoriji preovlađuje stav da se u takvom slučaju kontrola ustavnosti međunarodnog ugovora ograničava na kontrolu formalne ustavnosti zakona o ratifikaciji međunarodnog ugovora. Ispitivanje materijalne ustavnosti zakona o ratifikaciji međunarodnog ugovora podrazumevalo bi posredno ispitivanje ustavnosti sadržine samog ugovora. Na taj način bi Ustavni sud preuzeo nadležnost (da kontroliše ustavnost međunarodnih ugovora) koju mu ustav nije dodelio. Stoga je bolje da ustav izričito predvidi ovu nadležnost ustavnog suda, imajući u vidu pravilo da se nadležnost ovog organa određuje u ustavu sistemom taksativnog nabrajanja (pravilo da je nadležnost ustavnog suda materia constitutionis).
 
            Od šest ustava bivših jugoslovenskih republika, samo dva, Ustav Slovenije od 1991. i Ustav Srbije od 2006, izričito predviđaju nadležnost Ustavnog suda da kontroliše ustavnost međunarodnih ugovora. 
          U Sloveniji, Ustav od 1991. izričito predviđa prethodnu kontrolu ustavnosti međunarodnih ugovora. Prema članu 160. stavu 2. Ustava, tokom postupka ratifikacije međunarodnog ugovora, Ustavni sud se izjašnjava o saglasnosti ugovora sa Ustavom i daje svoje mišljenje. To znači da Ustavni sud ocenjuje ustavnost ugovora pre nego što je okončan postupak njegove ratifikacije. Dakle, nije reč o ratifikovanom (potvrđenom) međunarodnom ugovoru. Ovlašćeni predlagači za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti međunarodnog ugovora su predsednik Republike, predsednik Vlade i jedna trećina poslanika Nacionalne skupštine. Iako u ovom postupku Ustavni sud daje samo mišljenje o (ne)ustavnosti ugovora, ono pravno obavezuje Nacionalnu skupštinu. Prema tome, ako Ustavni sud u svom mišljenju proceni da određene odredbe međunarodnog ugovora nisu u skladu s Ustavom, Nacionalna skupština ne može da nastavi ratifikaciju ugovora pre izmene Ustava.

            I pored neujednačene terminologije i ne najbolje sročenih formulacija (član 16. stav 2. i član 194. stav 5. i 6), Ustav Srbije od 2006. je potvrđene međunarodne ugovore postavio između Ustava i zakona. Oni su ispod Ustava („...moraju biti u skladu s Ustavom“ – član 16. stav 2; „...ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom“ – član 194. stav 5 ), a iznad zakona („zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima...“ – član 194. stav 6). Kao posledica ovako određene hijerarhije pravnih akata, izričito je predviđeno da Ustavni sud odlučuje o „saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima“ (član 167. stav 1. tačka 1) i „saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom“ (član 167. stav 1. tačka 2).

           Odredba o nadležnosti Ustavnog suda da odlučuje o saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom je školski primer kako ustavno norma koja je naizgled kristalno jasna, može izazvati mnoga sporna pitanja u primeni. Iz navedene odredbe proizlazi samo jedna izvesnost: Ustavni sud je nadležan da vrši kontrolu ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora. Ostaje, međutim, sporno šta je tačno predmet kontrole i kakva je to kontrola.
 
           Kad je reč o predmetu kontrole, izraz „potvrđeni međunarodni ugovori“ je neodređen. Da li su predmet kontrole ustavnosti samo međunarodni ugovori koji podležu obaveznoj parlamentarnoj ratifikaciji (Narodna skupština donosi zakon o ratifikaciji) ili svi međunarodni ugovori koji su potvrđeni drugim instrumentima ratifikacije (npr. Uredbom Vlade)? V. Đurić, u svojoj studiji „Ustav i međunarodni ugovori“, primećuje da član 99. Ustava u kojem stoji da Narodna skupština, između ostalog, „potvrđuje međunarodne ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja“, produbljuje ovu dilemu. Đurić kaže: „Izložena odredba znači da nema ustavne obaveze parlamentarne ustavnopravne ratifikacije svih međunarodnih ugovora, odnosno ostavlja slobodu zakonodavcu da zakonom koji se prema članu 105. stav. 3. t. 6. Ustava donosi većinom glasova svih narodnih poslanika, odredi koje međunarodne ugovore potvrđuje zakonodavna vlast. Ukoliko se na osnovu izložene odredbe člana 99. Ustava stane na stanovište da su potvrđeni međunarodni ugovori samo oni međunarodni ugovori koje potvrdi Narodna skupština Republike Srbije, utoliko se prema članu 16. Ustava dolazi do zaključka da međunarodni ugovori koji nisu prošli kroz proces parlamentarne ustavnopravne ratifikacije, već su ustavnopravno ratifikovani na drugačiji način, nisu sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka Republike Srbije!!! I obrnuto: ukoliko se na osnovu izložene odredbe člana 99. Ustava stane na stanovište da se pod potvrđenim međunarodnim ugovorima mogu smatrati kako međunarodni ugovori koje potvrdi Narodna skupština, tako i drugi međunarodni ugovori koji se ustavnopravno ratifikuju na drugi način, odnosno ukoliko se smatra da ustavotvorac izrazom „potvrđivanje“ nije označio samo parlamentarno potvrđivanje međunarodnih ugovora, utoliko se prema članu 194. stavu 5. Ustava dolazi do zaključka da jaču pravnu snagu u odnosu na zakone i druge opšte akte u Republici Srbiji imaju kako međunarodni ugovori koje je potvrdila Narodna skupština Republike Srbije, tako i međunarodni ugovori koji su ustavnopravno ratifikovani na drugačiji način itd.“ 

             Pitanje predmeta kontrole ustavnosti je, bez sumnje, prethodno pitanje na koje se nadovezuju druga. Prvo, da li je Ustav Srbije od 2006. odredio da potvrđeni međunarodni ugovori budu predmet naknadne ili prethodne kontrole, ili su obe primenjive? U osnovi, moguća su dva odgovora. Prema jednom stanovištu, potvrđeni međunarodni ugovor može biti predmet kako prethodne tako i naknadne kontrole ustavnosti. Preciznije, ako saglasnost potvrđenog međunarodnog ugovora sa Ustavom ne bude proverena pre njegovog stupanja na snagu u unutrašnjem pravnom poretku, ta provera se može izvršiti u „redovnom“ postupku za ocenu ustavnosti zakona i drugih opštih akata posle stupanja na snagu (naknadna kontrola). Prema drugom stanovištu, Ustav je predvideo samo naknadnu kontrolu ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora, a član 169. Ustava, koji uređuje ocenu ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu, ne može se „proširiti“ na potvrđene međunarodne ugovore.
 
            Da najpre iznesemo argumente u korist prvog stanovišta. Tri su glavna argumenta u prilog ovom stanovištu. To su ustavnopravni, uporednopravni i međunarodnopravni argument. Kad je reč o ustavnopravnom argumentu, on se nalazi u članu 169. Ustava koji uređuje postupak ocene ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu. Pristalice prethodne kontrole ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora u našem pravu priznaju da Ustav nije izričito predvideo ovaj oblik kontrole ugovora, ali oni smatraju da član 169. Ustava ovu kontrolu čini pravno mogućom. Tako, predsednik Ustavnog suda Bosa Nenadić smatra da „normativna kontrola ustavnosti zakona a priori, Ustavom Republike Srbije je utvrđena, kao univerzalna kontrola svih zakona ... nema zakona u našem pravnom poretku koji je od te kontrole izuzet“. Stoga ona zaključuje, „da se bez bilo kakvih ustavnopravnih smetnji, zakon o potvrđivanju međunarodnih ugovora, kao i svaki drugi zakon može podvrći kontroli ustavnosti a priori“. Ovaj ustavnopravni argument dobija na snazi, jer je i Venecijanska komisija u Mišljenju o Ustavu Srbije od 2006 preporučila proširenje prethodne kontrole ustavnosti na međunarodne ugovore. Uporednopravni argument je činjenica da većina evropskih ustava uređuje kontrolu ustavnosti međunarodnih ugovora kao kontrolu a priori. Međunarodnopravni argument podrazumeva da se primenom prethodne kontrole ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora, rečima Irene Pejić, „može ... izbeći sukob između ustava i međunarodnog ugovora, odnosno, između unutrašnjeg pravnog poretka i obaveza države na međunarodnom planu“. Član 169. Ustava ne samo da je primenjiv na potvrđene međunarodne ugovore, već bi kontrolu ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora trebalo vršiti samo prema tom postupku. U stvari, trebalo bi naknadnu kontrolu sasvim zameniti prethodnom kontrolom potvrđenih međunarodnih ugovora. I. Pejić to ovako opravdava: „Prethodna kontrola ustavnosti...može da se iskoristi kao pravno efikasan i celishodan instrument, kao i da pomiri oba zahteva u pogledu inkorporacije izvora međunarodnog prava u unutrašnji pravni poredak: a) da se ostvari kontrola ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora, shodno opštem načelu da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom; b) da se održi u punoj meri ugovorna sposobnost Republike Srbije, koja može da izvršava preuzete obaveze u međunarodnom pravu bez posledica za samu državu, kao i da obezbedi pravilo pacta sunt servanda“. 
 
           Pristalice ovog stanovišta ne propuštaju da iznesu i određene kritike; dve na račun Ustava i zakona, jednu na račun drugog stanovišta koje isključuje mogućnost prethodne kontrole ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora. Tako one ističu da Ustav nije ni trebalo da predvidi naknadnu kontrolu ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora (s čim se u potpunosti slažemo), a da je Zakon o Ustavnom sudu trebalo preciznije da uredi postupak prethodne kontrole ustavnosti zakona, pogotovo kad je reč o potvrđenim međunarodnim ugovorima (s ovim se ne slažemo). One, takođe, primećuju da je drugo stanovište krajnje uprošćeno i suviše usko, jer se zasniva na jezičkom tumačenju člana 169. Ustava, koji pominje samo zakon, a ne i potvrđeni međunarodni ugovor. U stvari, pristalice prvog stanovišta svoju argumentaciju izgrađuju na Mišljenju Venecijanske komisije o Ustavu Srbije. U tom mišljenju, u vezi s ovim pitanjem, između ostalog stoji: „Pošto se ovde može postaviti pitanje međunarodne odgovornosti Republike Srbije bilo bi daleko poželjnije da se takve situacije izbegnu time što bi se a priori obezbedila provera saglasnosti ugovora sa Ustavom, pre potvrđivanja (podvukao, V. P.). Postupak za `ocenu ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu`, predviđen u članu 169. Ustava, shodno tome bi mogao da se proširi na ocenu ustavnosti ugovora pre njihovog potvrđivanja“. U ovom odlomku dve konstatacije su nesporne, a jedna je sporna. Nesporno je da primena naknadne kontrole ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora može da postavi pitanje međunarodne odgovornosti Republike Srbije, kao i da treba obezbediti prethodnu kontrolu ustavnosti ovih akata pre njihovog potvrđivanja. Sporno je, međutim, da li prethodna kontrola ustavnosti međunarodnih ugovora može biti obezbeđena primenom člana 169. Ustava. 
 
            Da vidimo koji su argumenti protiv prethodne kontrole ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora. Prvo, na više mesta u Ustavu ustavotvorac je jasno iskazao svoj stav da su potvrđeni međunarodni ugovori i zakoni različiti izvori prava prema sadržini i pravnoj snazi (član 99. Ustava odvojeno uređuje nadležnost Narodne skupštine da potvrđuje međunarodne ugovore i nadležnost da donosi zakone i druge opšte akte; član 194. stav 6. Ustava, koji određuje obavezu da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne budu u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima; član 167. stav 1. tačka 1. u kojem se ovlašćuje Ustavni sud da odlučuje ne samo o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, već i sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima). Samo na jednom mestu u Ustavu to razlikovanje nije učinjeno. To je član 169. Ustava. U ovom članu pominju se samo zakon, ne i potvrđeni međunarodni ugovor. Da li je u pitanju propust ustavotvorca ili namera da se ovaj postupak ograniči samo na „obične“ zakone, može se samo nagađati. Član 169. Ustava ne bi trebalo proširivati na potvrđene međunarodne ugovore, jer se time dovodi u pitanje Ustavom određena hijerarhija pravnih akata u našem pravnom poretku. Ovde se stvari dodatno komplikuju zbog neodređenosti izraza „potvrđeni međunarodni ugovori“. Da li je „potvrđeni međunarodni ugovor“ samo onaj međunarodni ugovor koji je dobio zakonsku ratifikaciju ili svaki međunarodni ugovor bez obzira na instrument njegove ratifikacije? Možda će odgovor na to dati Zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora kada bude donet. U svakom slučaju, kad je reč o međunarodnim ugovorima koji podležu zakonskoj ratifikaciji u Narodnoj skupštini, oni dobijaju formu zakona. Da li je, međutim, pravna snaga zakona o ratifikaciji (čiji je sastavni deo međunarodni ugovor) jednaka pravnoj snazi bilo kog drugog zakona usvojenog u Narodnoj skupštini? Ako je odgovor potvrdan, član 169. Ustava može se primeniti i na potvrđene međunarodne ugovore. Ako je pravna snaga zakona o ratifikaciji veća od pravne snage ostalih zakona, ustavotvorac je morao izričito predvideti da se član 169. Ustava odnosi na potvrđene međunarodne ugovore. Treće, prethodna kontrola ustavnosti je izuzetak od pravila da se kontrola ustavnosti vrši po stupanju zakona ili drugog opšteg pravnog akta na snagu. Izuzeci se usko tumače. Stoga je trebalo u članu 169. Ustava izričito navesti i potvrđene međunarodne ugovore, ako se htela obezbediti prethodna kontrola ovih akata. Četvrto, većina evropskih ustava predviđa prethodnu kontrolu ustavnosti međunarodnih ugovora kao isključivi oblik kontrole, ali oni to čine izričito i, uglavnom, tako što kontrolu smeštaju u period od potpisivanja ugovora do njegove ratifikacije. Rečju, u stranim ustavima, pravilo je prethodna kontrola ustavnosti (ne)ratifikovanih ugovora. Peto, član 169. Ustava je, normativno i sadržinski, potpuni promašaj. On bez sumnje pokazuje da ustavotvorac nije razumeo smisao instituta prethodne kontrole ustavnosti zakona. Jedan postupak koji je „mrtvorođen“, teško da će oživeti ukoliko se proširi na potvrđene međunarodne ugovore, akte veće pravne snage od zakona u Republici Srbiji.

              Ako bi se i prihvatilo prvo stanovište prema kojem Ustav Srbije od 2006. omogućava prethodnu kontrolu ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora primenom člana 169, pitanje je da li je to praktično ostvarivo. Nijedan element postupka za ocenu ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu iz člana 169. Ustava nije uređen na valjan način. Ustavnopravna teorija je jednoglasna u oceni da je krug subjekata koji mogu da pokrenu postupak (najmanje jedna trećina narodnih poslanika) preusko određen, a da je rok od sedam dana (pri čemu nije precizno određeno od kog momenta počinje da teče rok) u kojem je Ustavni sud dužan da oceni ustavnost zakona koji je izglasan, a ukazom još nije proglašen, neprimereno kratak. Ova dva elementa postupka dovoljna su da postupak učine teško ostvarivim. Ustavotvorac se, ipak, potrudio da ovaj postupak bude sasvim besmislen, predvidevši da „ako zakon bude proglašen pre donošenja odluke o ustavnosti, Ustavni sud će nastaviti da postupa prema zahtevu, u skladu sa redovnim postupkom za ocenu ustavnosti zakona“ (član 169. stav 2). Kako ističe R. Marković, „to znači da će odluka Ustavnog suda u slučaju utvrđene neustavnosti imati kasatorno (predmetni zakon prestaje biti zakon), umesto preventivnog dejstva (predmetni zakon ne može postati zakon)“. Štaviše, Ustav predviđa da će i odluka o neustavnosti zakona pre njegovog proglašenja, stupiti na snagu danom proglašenja zakona. Dakle, logika i smisao instituta prethodne kontrole ustavnosti zakona sasvim su promašeni. Član 169. je primer „institucionalizovane konfuzije“, koje ima i na drugim mestima u Ustavu, ali ovde je ona „flagrantna“. Kritike koje su upućene na račun Zakona o Ustavnom sudu, jer nije razradio ovaj postupak, potpuno su neprimerene. Najmanje štete član 169. proizvešće ako ostane „mrtvorođen“ i pričeka eventualnu ustavnu reformu. Uostalom, koliko je ovaj postupak besmislen potvrđuje praksa, jer do sada (mart 2010) nijedan zakon nije osporen pre njegovog proglašenja. Tu se nalazi i najveća greška u argumentaciji onih koji tvrde da je prema Ustavu Srbije od 2006. moguća prethodna kontrola ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora. Oni uglavnom ne propuštaju da oštro kritikuju član 169, ali im to ne smeta da „preporuče“ njegovu primenu kako bi se izbegla naknadna kontrola ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora. To čini i predsednik Ustavnog suda Bosa Nenadić, koja iznoseći valjanu argumentaciju protiv postupka iz člana 169. Ustava, ocenjuje da „sistem kontrole a priori...nije najsrećnije uređen, odnosno normativno izveden, te da zbog toga u praksi mogu izostati ne samo njegove prednosti, već i njegova primena uopšte“. Ona, ipak, predlaže da bi bilo „svrsishodno da se prethodna kontrola ustavnosti međunarodnih ugovora i u praksi Ustavnog suda Srbije prihvati, tim pre što u Ustavu ne postoje nepremostive prepreke za takvo delanje Suda...“. U nastojanju da prethodna kontrola ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora zameni naknadnu još dalje ide Irena Pejić, koja preporučuje primenu člana 169. Ustava za kontrolu potvrđenih međunarodnih ugovora, ali pošto taj član ne može da bude upodobljen osobenoj prirodi ove kontrole, ona predlaže: „Ukoliko Ustavni sud nađe da ima elemenata za protivustavnost međunarodnog ugovora u formalnom i materijalnom smislu, tada bi parlamentarni postupak ratifikacije bio obustavljen. Ukoliko Narodna skupština želi da okonča ratifikaciju međunarodnog ugovora, ona bi morala da pristupi ustavnoj reviziji i na taj način indirektnim putem bi obezbedila da međunarodni ugovor bude usaglašen sa pozitivnim ustavnim pravom“. Kao što smo videli iz uporednog prikaza, ovakvo rešenje postoji u određenim zemljama (Španija, Francuska), ali ono je tamo izričito propisano. Ne vidimo kako bi ono moglo da se izvuče iz člana 169. Ustava Srbije od 2006.
 
             Najzad, da li bi dilemu o prethodnoj kontroli ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora mogao barem delimično da otkloni Ustavni sud? Da li bi Ustavni sud mogao da zauzme stav prema kojem će u praksi ocenjivati samo ustavnost potvrđenih međunarodnih ugovora pre njihovog stupanja na snagu? Smatramo da to ne bi bilo moguće barem iz dva razloga. Jedan smo već naveli i tiče se praktične neprimenjivosti, štaviše besmislenosti člana 169. Ustava. Drugi se nalazi u članu 167. stavu 1. tački 2. Ustava. U ovom članu, određeno je da Ustavni sud odlučuje o saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom. Ustav nigde nije izričito rekao da li je ova kontrola prethodna ili naknadna. Ako se, vrlo nategnuto, može prihvatiti da Ustav ne isključuje mogućnost prethodne kontrole potvrđenih međunarodnih ugovora, sasvim je jasno da se naknadna kontrola kao redovni oblik normativne kontrole ustavnosti odnosi i na potvrđene međunarodne ugovore. S obzirom na to, Ustavni sud ne može zauzeti stav da će u praksi primenjivati samo prethodnu kontrolu potvrđenih međunarodnih ugovora. Drugim rečima, on ne može isključiti naknadnu kontrolu ustavnosti ovih akata. Ustavni sud je tumač ustava, a njegova uloga kreatora dolazi do izražaja kod ustavnih praznina i nejasnih ili neodređenih ustavnih normi. Ovde, međutim, nema ustavne praznine. Ona bi postojala da Ustav nije predvideo nadležnost Ustavnog suda da odlučuje o saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora. Tada bi Ustavni sud mogao zauzeti stav da, s obzirom na hijerarhiju pravnih akata, on ima pravo kontrole ustavnosti međunarodnih ugovora i da će to biti prethodna kontrola koja odgovara prirodi međunarodnih ugovora. Član 167. stav. 1. tačka 2. Ustava sadrži jasnu, ali nedovoljno određenu normu. Međutim, ta neodređenost može se samo odnositi na mogućnost prethodne kontrole ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora. Naknadna kontrola ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora je nesporna. Ustavotvorac jeste napravio ozbiljnu grešku jer nije predvideo prethodnu kontrolu kao isključivi oblik kontrole međunarodnih ugovora. Ustavni sud, međutim, nije iznad Ustava i ne može ispravljati greške ustavotvorca, tamo gde se one ne mogu ispraviti bez revizije Ustava. U krajnjoj liniji, čak i kad bi se prihvatilo da potvrđeni međunarodni ugovori podležu samo prethodnoj kontroli, ona bi se u praksi, zbog kratkog roka u kojem treba doneti odluku, kao i zbog toga što je moguće proglašenje zakona (o ratifikaciji međunarodnog ugovora) pre nego što je Ustavni sud doneo odluku o njegovoj (ne)ustavnosti, nužno pretvarala u naknadnu kontrolu.

            Ustav Srbije od 2006. izričito je predvideo nadležnost Ustavnog suda da vrši kontrolu ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora. On je, međutim, stvorio i veliku dilemu o svim pitanjima koja se tiču ove kontrole. Između dva stanovišta, onog koje dozvoljava prethodnu kontrolu ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora shodno članu 169. Ustava i onog koje uzima da je samo naknadna kontrola ovih akata ustavno dozvoljena, bliži smo ovom drugom stanovištu. Čak i kad bi se prihvatilo prvo stanovište samo bi se formalno i teorijski otklonila fundamentalna greška Ustava. U praksi, svakako ne bi. Fundamentalna greška Ustava ogleda se u tome što on nije razumeo osobenu prirodu kontrole ustavnosti međunarodnih ugovora. On nije izričito predvideo prethodnu kontrolu ustavnosti međunarodnih ugovora, od momenta potpisivanja ugovora do momenta konačne ratifikacije, i to kao isključivi oblik kontrole. Tu grešku našeg ustava zakonodavac (Zakon o Ustavnom sudu, budući zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora) i Ustavni sud ne mogu značajno ni ublažiti, a kamoli otkloniti. Ona se može otkloniti samo revizijom Ustava. Pošto ustavno pitanje u Srbiji, tradicionalno, „lebdi“ nad glavama građana, onog trenutka kada se ovo pitanje ozbiljno postavi, možda bi trebalo uzeti u obzir razmišljanja o kontroli ustavnosti međunarodnih ugovora koja su ovde zabeležena.